Зовем се Сања. Откако памтим, волим речи.
Почело је са дневницима. Писала сам свашта — мисли, снове, молитве. А онда сам схватила да начин на који су речи написане мења оно што оне говоре. Почела сам да истражујем калиграфију — и нисам се зауставила.
Свети текстови имају посебно место у мом раду. Молитва исписана руком није само украс — она је чин. Свако слово је намерно, свака пауза је дах. Верујем да те речи носе снагу и кад их неко прими у свој дом.
Зашто „Зор Ђевојка"?
„Зора" је тренутак кад ноћ предаје место светлости — тих, потпун, нескривен. „Ђевојка" је стари, поетски облик речи девојка — она која је у потрази, у расту, у питању. То сам ја. Уметница која свако јутро почиње изнова.
"Кад напишеш молитву руком, постајеш је свестан другачије. Осетиш сваку реч."